Jovan Alekse Nenadović (1891-1980) Svetlana Jovana Nenadovića

podnaslovi } Jovan Alekse Nenadović Prvi svetski rat Počinje Drugi svetski rat

Počinje Drugi svetski rat

. Rezervni kapetan I klase Jovan Nenadović ponovo oblači uniformu, ali ubrzo, posle bombardovanja Beograda, 6. aprila, kada je bio zatrpan u poruženom Učiteljskom domu, i zarobljavanja i bekstva iz kolone zarobljenika u samom centru prestonice, okolnim putevima, pešice, stiže kući u pozajmljenom zimskom kaputu. Okupacija donosi, kao i svima, oskudicu i nesigurnost, pogotovu što je u početku cela zgrada Banke zauzeta za potrebe Vermahta, a kasnije u svakom stanu ostaje rekverirana po jedna soba u kojoj stanuje neko od viših oficira sa različitim odnosom prema okupiranom stanovništvu. Godine 1941, u „krvavom maršu” do Jarka, u kome je učestvovao sa svim Šapčanima, dobio je udarac kundakom po kolenu koje ga je bolelo do kraja života.

Ipak, njegovo čestito ime ima svoju vrednost i kod okupatora, pa njegov potpis kojim garantuje svojim životom i životom svoje porodice da sa spiska niko neće otići „u šumu”, spasava mnoge seljake iz okolnih sela, naročito iz Mišara, gde imamo najviše prijatelja, od odlaska u logor, na prinudni rad u Nemačku ili u Borski rudnik. Ko je mogao pomisliti da će mu rizikovanje najdražih života doneti nevolje onda kad neprijatelj već bude otišao! Po završetku rata nova vlast je bila nepoverljiva prema neistomišljenicima koji se nisu plašili da svoj stav i javno pokažu. Moja majka nije izašla nijednom na izbore, smatrajući da „nema šta da bira kad je na listi samo jedan kandidat”, pa su svakih izbora aktivisti dolazili po nju, kako im ne bi kvarila ugled pred drugim izbornim jedinicama. Starija kći Olivera nije bila član USAOJ-a a mlađa je pre pionirskog sastanka izlazila iz razreda kao što su neki drugi izlazili sa časova veronauke koje je u prvim godinama posle rata bila predmet po izboru. Tako je, malo po malo, usledilo 1948. saopštenje o „stavljanju na raspoloženje” pomoćnika direktora Narodne banke Jovana Nenadovića, što je u isto vreme značilo i izbacivanje iz stana za 48 sati. Uz to, zabranjeno je svima u Šapcu da imenovanog zaposle, što je značilo i izgnanstvo iz grada. Nađeno je solomonsko rešenje i poneki hrabri ljudi su se usudili da moga oca zaposle izvan gradskog atara, pa je tako prve godine našeg novog života u jednoj sobi prizemne kuće, bez vodovoda i kanalizacije, svakodnevno išao pešice preko savskog mosta u Klenak gde je na drvari vodio knjige. Zatim je prešao u Mali Zvornik gde je ostao do završetka radova na hidrocentrali kada se cela administracija preselila u Beograd, gde se i porodica preselila 1952. Tada je konačno prestao da radi, jer je, kako je govorio, „decu izveo na put”. Obe kćeri su završile fakultet, a on je mogao da odahne i vrati se u Valjevo za kojim nije prestao da čezne celog života.

Odlazeći u proleće, obično na Veliki petak, i vraćajući se za slavu Sv. Alimpija, 9. decembra, prvih godina živeo je u Gradcu, u kući koju su od vodenice Prote Mateje za udobno stanovanje prepravili rođaci Dabići i tu stanovali sve dok i poslednji, Sveta, nije umro. A zatim, kad je kuća srušena, pošto je bila na putu valjevskoj deonici pruge Beograd-Bar, u Brankovini kod familije Dragojević sa kojom je i ranije prijeteljevao.
U Brankovini je i sahranjen, 25. jula 1980. godine, ispod starog groblja, preko puta crkve. Na proplanku gde počiva i majka Prote Mateje, gde će mu se kasnije, na Miholjdan 1995, pridružiti i njegova supruga Desanka. Neka počivaju u miru moji dragi roditelji.